Japan SD News

Published in Serbia - Social interactions and entertainment - 13 Apr 2017 14:09 - 13

... врата радне собе су већ дуже време затворена, нисам улазио од давно. Могу само да замислим прашину и паучину, већ дуже време сам се сконцентрисао на рад у мојим фабрикама позади куће. Некада су ту били тор, штала и свињац а данас најсавршенија фабрика Хелиа, Хране и некаквих Боца. Већ дужи низ времена нико од ВИП личности није сео под моју крушку у Маквишту. Некада су ту долазили Председници Партија, Државе, Министри... Моја сарадница Вила је отишла у свој завичај, рече има некаквих послова око лука. Тако да смо у Маквишту остали ја, мој коњ Шарац и Цуки верни теријер.

Отворих врата, а по средини собе радни сто. На полицама и даље стоји непознати број књига, од историје наших предака Срба старе по 5 до 10 хиљада година. Да лепо сте прочитали, мали број вас зна да су Срби народ најстарији. Ово што ваш уче у школи заборавите, почните да мислите својом главом и истаржуј те. Ту су књиге и наших научника а нарочито Николе Тесла, визионара какав свет није имао и ко зна да ли ће га имати. Србин, једноставно. Док гледам у све те драгоцености и мислим да би требало да угасим фабрике и кренем на пут. И да са вама поделим моја путовања по нашој драгој Србији.

Опремио сам Шарца. У једном торбичку хартија, мастило и перо. А у другој Боца шљиве ранке, кључеве од фабрка препустих радницима надам се да ће се постарати да направе што више Хелиа и Боца, ко зна затребаће Србија се умирит не може. Цуки је спремна поред ногу и она жељно очекује ово наше путовање, путовање које ће нас одвести до најлепших места у Србији. Манастири, Цркве, Села и Градови Србија је прелепа. Иза мене остаје Маквиште, село мојих предака. Док Шарац убрзава Цуки подједнако прати, пут нас води у Сење и Манастир Раваницу. Задужбина нашег Кнеза Лазара Хребељановића.

Улазимо у Сење после дужег пута. Присетих се неких догађања са својим пријатељима и неких наших младалачких авантура. Било је то давно, пре ереволуције и настанка новог света. Тада сам имао неких 15-16 лета. И неко наше лудовање и жеља за нечим новим довела нас је у ово месташце. Место великих јунака наше историје који сви заједно кренуше у одбрани Србије давне 1389 године на Видовдан 28 јула. Сећам се да смо кренули на вашар, пешака па смо помислели идемо на стоп. Стаће неко, али међутим није баш било тако. Тада смо имали прилику да осетимо гостопримство ових мештана, пробати њихово домаће вино и појесто доста димљенога меса. Газда куће је чак хтео и да нас одвезе трактором до наших кућа али то смо одбили. Онако загрејани рујним вином кренули смо путем кући кроз клисуру и са доста дивљих мачака тј рисова око нас. Нисмо имали страх, јер смо ходали земљом којом су ходали велики људи. Нисмо их смели изневерити. Лепе успомене из детињства.

Манастир Раваница је посвећена Вазнесењу Господњем и ограђена је чврстим зидинама некада са седам кула а данас са три. Време је учинило своје. Манастир је саграђен између 1375 и 1377 године а фреске су осликане пред саму Косовску Битку неколико година раније. Унутар Манастира на фрескама можемо видети Кнеза Лазара, Књегињу Милицу и њихове синове Стефана и Вука. мошти Кнеза Лазара почивају у Манастиру и свако кога пут нанесе у овом делу Србије требао би обићи овао место. Јер да би познавао Будућност не смеш заборавити Прошлост.

Шарац и Цуки су стајали испред вратнице, она је широм отворена. Док изнад ње пише Свети Кнеже Лазаре, Моли Бога за Нас. Угледах старог свештеника који иде ка мени. Помаже Бог, рече он. Бог ти помогао одговорих. Свештеник се изненадио мојим изгледом и причом о мојим путовањима широм Србије. Увео ме је у Манастир и показао Фреске које су остале очуване у олтарском и главном унутрашњем простору Цркве. То су биле фреске Великих Празника, Христовог Страдања, Чуда и параболе. Свештеник каже да је су то прве фреске насликане у том смислу, које ће касније бити узор свим Црквама у Моравској Србији. У куполама можемо видети фреске; Исуса, Богородице, Анђела и Пророка. Док на зидовима су Свети Ратници, Монаси, Чуда и Јеванђелска Приповедања.

Свештеник ми рече да у првој половини 19 века, 1829 године, је унутар манастирског комплекса још увек постојала велика трпезарија из средњег века, али да нажалост ње више нема данас. Невероватан је осећај бити на оваквом месту. Ходати на истој земљи, земљи на којој су наши преци ходали. Бити у њиховом окружењу кроз приче старог Свештеника и икона на зидовима. Запалити свећу за покој душе јунака коју су задњу кап крви дали за Србију, то нема цену. Полако излазим из Цркве, прекрстих се и пољубих врата Божије куће. Свештеник ми понуди преноћиште, али ја сам сигуран да још увек има добрих људи у Сењу. И да ћу наићи поново на часу домаћег вина, парче вруће погаче и сувога меса.

Док се удаљавам од Манастира на Шарцу, Свештеник полако затвара вратницу. Полако идем ка селу, Цуки поред нас опрезно посматра псе који лају из дворишта околних домаћинстава. Да ми је само сетити се куће оног старца који ме је угостио неколико година у назад. Мада није то толико ни важно, природа је веома лепа у пролећу овде. Месец је пун, наћи ћу неко лепо место покрај реке Раванице која протиче кроз Сење а ту је и Раванички Поток. Спаваћу под звездом као некада давно. Нашао сам идеално место недалеко од пута у шумарку. Скупио сам дрва за ватру а Цукија сам послао по зеца. Надам се да ме ноћас дивље мачке неће дирати. Шарац се уморио па се и он спустио на земљу, присетих да ми је старац причао за сеоску традицију младенаца да морају проћи пешака кроз село, све до извора Врело. Ту се умију и напију воде и затим иду у Цркву на венчање.

Док се зец окреће а Цуки облизује, дошао је и крај ове моје мале приче о Сењу и Манастиру Раваница. Очекује ме пријатна вечера и добар сан. А сутра нови пут и нова авантура по Србији. Надам се да сте уживали у овој малој пустоловини.